Одувек је огледало изазивало опречне реакције јер се у њему непогрешиво приказивало и видело све оно шта је добро и све оно шта је лоше. Управо тако и некадашња зграда Основне школе Свети Сава у Докмиру је огледало у којем се види прелепо лице и светао дух оних који су је градили, као и сав бесмисао који је довео до тога да је сама зграда тренутно на нивоу рушевине.
Префињена архитектура и чињеница да траје преко 130 година издваја ову школу од других, не само у Тамнави већ и у целој Србији. Она представља нераскидиви спој и континуитет са манастиром Докмир чија се древност везује за 14.век, али услед бројних разарања и обнављања тешко је поуздано одредити када је ова Богомоља изграђена. У самом манастиру је дуго била школа за коју се верује да су се у њој школовали: Хаџи-Рувим, Петар Николајевић Молер, Ненадовићи…
Крајем 19. века, фамилија Антонић дарује хектар земље да се као продужетак већ тада чувене докмирске манастирске школе изгради на том простору, за то време, најсавременија школа. Она почиње са радом 1891. године и као таква је служила све до неколико деценија након другог светског рата када се уместо да се обнови и одржава стара зграда доноси одлука да се зида нова, која се по својој архитектури и концепцији дијамтерално разликује од оне која је подигнута крајем 19.ог века.
Стара зграда, иако под заштитом Завода за заштиту споменика је на тај начин препуштена не само зубу времена него и вандализму. Све заједно резултира данашњим стањем где треба истаћи пре свега, постоји реална опасност да неки ученик или неко од школског особља страда услед обрушавања или пада црепа, цигле, целе зграде…
Уместо да је цео објекат одржаван, или након што је оволико запуштен, темељно реновиран и враћен у изворно стање све се препушта бирократској матрици која може да доведе и до људских жртава и до урушења објекта. Као трајно решење се чак предлаже рушење, као да се не ради о једној од најстаријих школа на овом простору и значајном споменику културе.
Свакако да би о овоме могло још много да се пише јер да се дође до овакве наше слике у огледалу сигурно је дугачак пут. Није овде ни време ни место за то, а и озбиљност ситуације тражи да се, за разлику од раније, брзо реагује.
Из тог разлога се моле надлежне институције да:
а) под хитно обезбеде зграду и спрече да цреп, цигла или било који други предмет повреде или озбиљније угрозе било ког ђака, запосленог у школи или посетиоца. Потребно је школу што пре обезбедити од комплетног урушавања.
б) ангажују статичара-специјализовано предузеће за ову област које ће дати процену стабилности целе зграде. У самим темељима дошло је до почетка обрушавања, потребно је одредити на који начин је најбоље да се зграда заштити. Кров је у изузетно лошем стању, димњак такође.
в) Потребно је што пре урадити пројекат реконструкције целог објекта где ће се зграда вратити у изворно стање користећи колико год је могуће материјале који су коришћени у то време (дрвена столарија, цреп ћерамида…)
г) Потребно је извести радове у хитном року и школу вратити у изворно стање и првобитној намени или је претворити у простор за културне манифестације или музеј тога краја (укључујући и манастир и манастирску школу)
Искрено се надам да ће наведене речи пробудити свест и савест свих јер ломљењем огледала нећемо променити слику, нити наших предака нити своју.