Поднаслов 1
текст преузет са:
http://istorijskiarhiv.rs/wp-content/uploads/2019/01/Tude-Radojcic.pdf)
Текст говори о Алекси Алексићу, родољубу и велепоседнику из Совљака код Уба који је, као млад човек са породицом, у првој половини прошлог века петнаестак година боравио у САД и радио по америчким рудницима и занатским радњама и обављао друге напорне физичке послове. Кад се довољно обогатио, вратио се у домовину и почео да се бави продајом аутомобила и делова за аутомобиле. Нешто касније окренуо се пољопривреди и створио велико пољопривредно газдинство у Совљаку крај Уба. После Другог светског рата, нове власти су му одузеле сву стечену имовину (земљиште и објекте), а оставиле мали иметак за нужно издржавање. Увређен и ожалошћен, заједно са својом породицом, враћа се поново у САД. Дати су и основни биографски подаци свих чланова његове породице. Рад је писан на основу фрагментарно сачуване архивске грађе, објављених текстова, сећања и казивања савременика.
КО ЈЕ БИО АЛЕКСА АЛЕКСИЋ?
О Алекси Алексићу се доста говорило, а мало писало, па има доста детаља који су остали непознати, или су различито представљани. У једној констатацији многи се слажу, а она гласи да Тамнава таквога привредника ВИШЕ НИКАД неће имати.
О разлогу повратка из САД Алекса Алексић пише: 1920. године дошао сам из Америке са петоро деце и капиталом од 50.000 долара америчких, у којој сам земљи и слатко проживео 15 година и горњу суму зарадио, и то почевши као обичан радник. Разлог зашто сам се вратио: Крв није вода, жељан сам своје груде, где сам поникао.
Само Законом о спровођењу аграрне реформе у Ваљевском округу, јануара 1946. године, одузето је од имућних поседника 5.387 хектара. Највише имања, шума и друге имовине одузето је од манастира Боговађа, недалеко од Лајковца. Од појединих домаћина највише је одузето Алекси Алексићу из Совљака код Уба који је имао око 150 хектара, Радомиру Радовановићу из Крчмара код Мионице 99 хектара и Дамјану Јанковићу из Планинице, такође код Мионице 95 хектара итд.
Књижевник Милосав Славко Пешић забележио је да је први ауто са покретним кровом, купљен у Београду од Алексе Алексића који је по повратку из печалбе из Детроита, заступао компанију Форд.
По наводима више пута помињаног Станојевића идеју за куповину имања у Совљаку Алексић је добио након проблема око испоруке обећаног форд кабриолета, црвене боје Раду Митићу, чувеном београдском трговцу. Алексић се нашао у непријатној ситуацији јер су му се органи задужени за спровођење закона и других прописа на груб и непрофесионалан начин мешали у пословање и моћни појединци не би „отимали“ аутомобиле.
Пословао је по принципу да његова реч више вреди од било каквог новца и уговора. Како су се овакве ствари изгледа чешће понављале једнога дана донео је неопозиву одлуку да прода сервис. Наводно, Алексић се пожалио Митићу да му је омрзнуо тај посао и живот због министарских протекција и притисака, те да размишља да прода свој сервис, а као сељачко дете најрадије би купио неко имање у околини Београда и бавио се пољопривредом.
Након краћег размишљања Митић му се обратио овим речима: Баш добро што сте ми то рекли. Имам пријатеља на Убу, шездесетак километара од престонице. Један банкар и трговац Убљанин мој је пријатељ. Зове се Миле Вукосављевић. Баш смо пре неки дан били заједно овде у Београду. Нуди на продају неких сто хектара плодне тамнавске земље. Тамо добро рађа пшеница, кукуруз, поврће, воће, нарочито шљива.
Алекса Алексић је касније од комшија сељака из Совљака и околних села докупио још неке плодне парцеле поред Тамнаве и тако створио посед од преко 200 хектара који га је коштао 850.000 динара. Из писања Бранка Пузовића произилази да је купио чак 220 хектара и да се његова имовина простирала на села Совљак, Брезовицу и Таково.
По писању самог Алексића, земљиште које је купио било је сасвим запуштено, великим делом под водом и без употребљивих зграда. Зато се убрзо по његовој куповини, бацио на његово уређење и стварање економије какве није било у Србији.
Грађевински посао завршен је 1932. године, пошто је подигао укупно 19 зграда и тиме подмирио све потребе своје економије. До имања се стизало лепим аутомобилским путем, који се одвајао од регионалног пута Уб – Бањани – Дебрц.
Кад се прилазило његовој економији стицао се утисак да је све на свом месту, да је организација изванредна и да се све перфектно одржава. Другим речима први утисак на све стране нуди само изузетну лепоту и уређеност. Како пише Слободан Марјановић-Бокин: „Научен раду, а понесен опсеном, која се тамо преко океана зове велики сан, створио је кажу заиста чудо невиђено. Од совљачких сељака купио је готово сву земљу покрај Тамнаве…“
Имање Алексића привлачило је пажњу скоро свих у чијем би се видокругу појавило, а посебно напреднијих пољопривредника из разних крајева који су га врло често посећивали, јер оно најбоље показује како се модерно обрађује имање и шта у пољопривреди може да учини приватна иницијатива.
Исушио је око 80 хектара своје земље поред реке Тамнаве, којој је, једним делом, промењен и ток.
Маштовити и упорни фармер увек је имао нове идеје и планове. Тако је изградио право пољопривредно газдинство, које ни по чему није заостајало иза фарми и ранчева у северној Америци. Гајио је племените воћке, поврће и расну стоку и помагао сељацима својим саветима и узорцима. Изградио је велелепну економију са житним комплексима, плантажом воћа, виноградом и баштом од неколико хектара на којој је гајио скоро све до тада познате баштенске производе. Захваљујући томе био је један од главних снабдевача поврћем на убској, ваљевској и београдској пијаци.
Од доласка на имање Алексић је почео земљиште да припрема за рационално обрађивање јер је знао да се стока почне размножавати треба је да прође извесно време, а још која година и да почне да приходује. Већ после само две године од уласка у посед његово имање остављало је утисак нечега што је било ретко видети не само у Србији већ и много шире. Као што је већ поменуто чим се скрене са пута Уб – Бањани и крене ка његовом поседу видело се неколико високих зграда, међу којима је доминирао силос од 10 вагона са селекционом станицом за сва жита. По реткости силоса код нас најбоље се види како је Алексић имао оригиналне идеје и жарко желео да постигне успех на свом имању. До тог силоса налазили су се резервоари (силоси) за конзервирање сточне хране од армираног бетона укупне запремине 18 вагона.
Многи сељаци из околине па и његови радници желели су да живе у објектима као што су биле његове стаје и свињци јер су били изграђени од тврдих савремених материјала, добро одржавани и осветљеним електричном енергијом док су многи од њих живели у малим и трошним уџерицама осветљеним лучем и петролејкама.
Јуна 1931. године ударио је и освештао камен темељац своме дому на једном брежуљку свог имања у Совљаку.
Пространство и изглед економије, углед породице и пословни контакти изискивали су велики број посета и долазака гостију. Због тога је на имању била изграђена и једна полетно-слетна стаза, погодна за оне који су имали мале авионе. У тој вили често су приређиване забаве непознатог ексклузивног света.
Алекса Алексић није радио само за профит. Знао је повремено да каже: Ја сматрам да треба помоћи народу да изађе из овог стања… Ситна сељачка газдинства задржавају код привреде гајење стоке, примену искуства и науке… Зеленаштво гура сељака у пропаст. Силни сељаци дају своје мале капитале за куповину земље и тако одузимају тај капитал агрокултури и усавршавању пољопривреде…. Расипа се улудо снага и погоршава живот…. Треба помоћи народу! понавља г. Алексић. Ми који имамо пара морали би смо имати и дужности! Када се већ сељацима не даје или не може да им се да инвентар и земља, треба ми да помогнемо народу… Од тога имамо и користи! Треба учинити….. Дужност би требала да сваког човека, који има капитала, не да зида куће и луксузне палате и да сече и реже купоне, него и да учини нешто и за развитак народне привреде.
Аграрна реформа коју су спроводиле нове комунистичке власти скупо га је коштала. Тако му је почетком 1946. године одузето преко 130 хектара земљишта.
Половином 1948. године, долази до обнављања поступка по Закону о аграрној реформи, Алексићу је одузето 20 хектара земље, све привредне и стамбене зграде са инвентаром тако да је остао без ичега.
Неко време са својима живео је у кући потомака и сродника предратног пријатеља и левог земљорадника Алексе Мартића, учесника оба балканска и оба светска рата, витеза Карађорђеве звезде са мачевима, кога су стрељали Немци у Младеновцу 1942. године. За то време моћници су из његове виле извлачили један по један комад његовог изузетно лепог намештаја, који је завршио по просторијама разних органа и установа културе, а појединци тврде и по становима неких локалних политичких моћника.
Неки наши саговорници тврде да је и он део намештаја и и другог инвентара износио из виле поклањао пријатељима и продавао да би могао издржавати породицу.
Тих поратних година доживео је слом у сваком погледу. Изгубио је комплетно имање, бројне машине и алате, а и породица му се распала.
Кад је схватио да је све узалудно а он већ остарео и изнемогао последњи је напустио Србију и нашао се поново у Америци. Кажу да је у Америку отишао са груменом земље у платненој кесици окаченој око врата, крајем 1949. године.
Прво решењем Среза тамнавског бр. 1521, од 3. фебруара 1954. године на одузетом поседу Алексе Алексића основано је Пољопривредно добро Света Поповић, а његова кућа постала је њихова управна зграда.
Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века у подруму виле, од око 600 квадратних метара, отворен је ноћни бар Мајски цвет, који је приватно држала извесна Марија. Са престанком рада комбината престао је и рад тог бара. Временом вила је зарасла у коров и небригу, па је деловала аветињски, као и свака лепота кад се преобрази у своју супротност.
После престанка са радом Пољопривредног добра Света Поповић имање делује напуштено и закоровљено, пољопривредни објекти и Алексићеви и изграђени од нових власти су проређени, напуштени и великим делом урушени… Вила је била зарасла у коров и небригу, деловала је аветињски, као и свака лепота кад се преобрази у своју супротност. За последњих тридесетак година три пута је горела. Још раније била је оронула, почела рапидно да пропада, без крова, прозора и врата, у шибљу и корову. У међувремену неко је опет запалио вилу и она је изгорела, а остали су само делови зидина.
Од поноса Уба и Тамнаве, Алексића имање је постало ругло које сведочи не само чињеница да је земља отета, зграде претворене у рушевину, а двориште у депонију смећа, већ и то да све што је учињено истинском власнику је симбол и живи сведок злочина и неправде према србском родољубу који се усудио да се врати из иностранства у отаџбину и усади сав свој иметак и целог себе у њен напредак. Порука је давно послата и као да још не бледи, јер учињени злочин није ни до дана данашњег препознат као такав, нити је извршена рехабилитација Алексе Алексића, нити постоји његова улица или биста на Убу, нити је имање враћено његовим наследницима.